Image
 
Image

MAJKA SKRIVALA SINA U SOBI 59 GODINA! Jeziva priča iz Belog Manastira: Drago nikad nije upoznao druge ljude, a OVAKO JE ZAVRŠIO


Drago J., iako je rođen 1948, ponovo je počeo da postoji tek 2007. godine. Naime, sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od sveta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je živeo više od pola veka.

Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad, piše Večernji list. Priča o Dragi, koji je život proveo u kućnom zatvoru, bez ikakvog kontakta s spoljnim svetom, pre 16 godina je potresla Baranju i čitavu Hrvatsku. U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, "nevidljivi čovek" proveo je 59 godina svog života. Svi su zaboravili, ili pak nisu ni znali da Drago postoji.

 

S vremena na vreme, meštani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta, piše Večernji. Drago nikad nije upoznao druge ljude Komšije, s kojima su novinari razgovarali te 2007, tvrdili su da Dragu nikada nisu videli. Koliko ga je majka dobro skrivala govori i neverovatan podatak da Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište. Ukratko, gotovo šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao. Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu...

 

Drago nikada nije upoznao druge ljude, čak ni prve komšije. Nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vetar na licu, udisao svež vazduh. Bio je 24 sata, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe. Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka. Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uvče bi bila privremeno otvorena.

 

Nije znao čemu služi kupatilo, komšije nisu znale da postoji Majka Veronika ga je, naime, tek pod okriljem mraka, puštala u kuhinju. Slučajni prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je gorelo svetlo, tada videli siluetu muškarca. Uvek je, pričali su, sedeo tako da su mogli da mu vide samo leđa, ali ne i lice, pa je njegov identitet ostao misterija. Čak ni meštani, koji su, krateći si put iz jedne ulice u drugu, prolazili kroz njihovo dvorište, pa ni komšije koje su ponekad svraćale, nisu Dragu nikad videli. Nakon što mu je umro otac, jedina osoba, koju je Drago video i čuo poslednjih 20 godina, bila je njegova majka. Dodir sa svetom nije imao niti putem radija ili TV ekrana. Nije čak znao niti čemu služi kupatilo.

 

Tek nakon smrti majke Veronike u februaru 2007. godine, stravična priča je izašla na videlo. Bio je najstariji od trojice braće Kako se tada saznalo, Drago je Veroniki i njenom suprugu Ivanu bio najstariji sin. Večernji piše da se Drago, još kao veoma mali razboleo, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, zbog sramote, zatvorili u kuću, da ga niko više nikada ne vidi. Kako je vreme prolazilo, na dečaka su svi zaboravili.

 

Niko za njega više nije pitao, jer za majku Veroniku je, po pričanju onih koji su je poznavali, Drago bio zabranjena tema. Postao je nevidljiv i za komšije i za sistem Dragino ime je poslednji put u dokumentima evidentirano 1978. Tadašnja invalidska komisija u Osijeku, 7. marta zabeležila je da je, kao četverogodišnjak, lečen na Šalati. Spominje se i otpusna lista dečje klinike Rebro, iz 1963. godine, kada je nesrećnom dečaku dijagnostifikovan teži stepen mentalne retardacije. Stručnjaci su tada naveli da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i duševno zaostalog. U dokumentu se takođe navodi da nije završio školu, da živi s majkom i da mu je potreban stalni nadzor. Mračna tajna uglednih roditelja?

 

Dragina majka Veronika bila je nekad, po pričanju meštana, prava dama. Odevala se elegantno, nosila je šešire i svilene rukavice. Bila je, u to vreme, jedna od retkih koja je mogla da se pohvali završenom gimnazijom. Njen suprug, Ivan bio je inženjer arhitekture, a svoj radni vek proveo je radeći kao šef katastra u Belom Manastiru. Kako je Veronika bila Mađarica, iz njihove se kuće najčešće čuo mađarski jezik. Kasnije se ispostavilo da Drago ne razume hrvatski, jer mu se čitav život majka i obraćala samo na mađarskom.

 

Živeli nedaleko od Centra za socijalni rad Od članova porodice Drago je imao još dvojicu braće. Stariji Pero živeo je i radio u Beogradu, a mlađi Mirko je, sa porodicom, stanovao u Ludbregu. Komšije su ispričale da su, prve godine braka, Mirko i njegova supruga živeli u dvorištu kuće u kojoj su bili i Drago i majka, ali, ni Mirkova supruga nikada nije videla Dragu. Prvi ga je put ugledala kada je umrla njena svekrva Veronika.Iako sve to zvuči neverovatno, da je istinito, potvrdili su i u belomanastirskom Centru za socijalni rad, koji je, da apsurd bude još veći, a priča tragičnija, od Draginog "zatvora" udaljen tek nekoliko stotina metara. Kako je Drago završio?

 

Tek nakon što je 2007, tada 59-godišnji Drago, ponovo rođen, ovaj nesrećni čovek je ponovo počeo da postoji i za sistem. Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić, u Kneževim Vinogradima. Kod odabira hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da nova porodica nesrećnog Draga zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo i na kojem mu se majka obraćala. Hrvatski nije razumeo, a po rečima hraniteljke, nije mogao razumeti ni čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi. Prvih desetak dana, nakon dolaska u porodicu, Drago bi, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, navlačio pokrivač preko glave.

 

Nije dao da se presvuče niti opere. Srećom, situacija se s vremenom popravila. Počeo je da nosi pelene, hraniteljka je ispričala da je, ponekad, uhvati za ruku ili prisloni svoj dlan na njen obraz. Iako je mogao da se kreće, godine "zatočeništva" učinile su svoje te je nerado ustajao iz kreveta. Hraniteljka mu je obroke donosila u sobu. "Voli da jede variva, ali najdraži su mu slatkiši. Njima se raduje poput malog deteta, što on, na mentalnom nivou zapravo i jeste", ispričala je tada Valerija.

 

Zašto je porodica bolesnog Dragu osudila na strogu kaznu kućnog zatvora, da li su ga se sramili ili su se pribojavali njegovog nepredvidivog ponašanja, tu su tajnu Dragini roditelji odneli sa sobom u grob.

Podeli vest


Prijatelji sajta

Tags

POVEZANE VESTI