Na današnji dan, patrijarh Pavle izabran za 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve




Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.







Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, zbog
njegove dugotrajne teške bolesti na predlog lekarskog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije koje su potrvđene stručnim nalazom.

Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja.
Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle.

Posle toga, po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime.

Mitropolit Vladislav je bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u
Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:

Vikicitati „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam.
Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na teološkom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Kasnije je o tom izboru za patrijarha rekao „nisam očekivao, još manje želeo“. U manastiru Pećka patrijaršija ustoličen je 22. maja 1994. godine,
u tron pećkih patrijarha.

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997).

Kroz vreme
U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao
je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo
trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine.

Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i
drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda.

Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina bio predsednik komisije Svetog
arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma (Novog zaveta), čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme mandata patrijarha Pavla obnovljeno je i osnovano više
eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine.

Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog
u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije
novogračaničke u Americi koji je trajao više decenija. Putovao je u
Ameriku više puta (1992, 1996, 1998, 1999 i 2001) i u Australiju (2004).

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom.

Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i
krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz
kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine. Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop
raško-prizrenski.

Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karlovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović, školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape“
na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu. Šef patrijarhovog kabineta bio je Momir Lečić.

Dana 8. decembra 2005. primljen je na lečenje u Vojnomedicinsku akademiju zbog povrede kuka prilikom pada u svojim odajama.

Ubrzo se oporavio od ove povrede i vratio u Patrijaršiju. Pred Vaskrs
2006. se opekao vrelom vodom prilikom kupanja, pa je ponovo otišao na VMA gde je dočekao ovaj praznik, ubrzo se oporavio i vratio svojim obavezama u Patrijaršiji.

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti. Preminuo je 15. novembra 2009. u Beogradu.

Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije
umro u snu. Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009), a dan sahrane 19. novembar bio je dan žalosti u Beogradu, Republici Srpskoj i u distriktu Brčko.

Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast.

U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra, slično je bilo i narednih dana kada se red ispred
Saborne crkve prostirao ulicom kralja Petra i knez Mihailovom do palate „Albanija“.

Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica. Datum sahrane bio je četvrtak 19. novembar 2009. godine. Prema proceni policije u litiji i na opelu bilo je prisutno oko
600.000 ljudi.

Na opelu je mitropolit Amfilohije citirao njegove reči: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.”

Biografija
Pokojni patrijarh, čije je svetovno ime bilo Gojko Stojčević, rođen je 11. 9. 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u autonomnom Kraljevstvu Hrvatske i Slavonije u sklopu Austro-Ugarske u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

Rano je ostao bez roditelja – njegov otac je otišao na rad u SAD, gde je oboleo od tuberkuloze i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom, je o njemu brinula. Tetka ih je odgajila
zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od
Gojka — patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“, tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925.
proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu.

U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine.
Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici.

Iako je tokom školovanja Gojko bio sklon predmetima kao što su matematika i fizika, a iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je
prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925—1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“.

U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole
bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović.

U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat
Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

Nakon života u Tuzli i Sarajevu, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde je najpre radio na građevinama, a zatim, na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice. Zbog slabog zdravlja odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata i tako je započeo svoj monaški život. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne.

Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan
gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se
izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.






Izvor: batajnica.com
Objavljeno: 01.12.2020

❮ Nazad